Doček nečega

[Santana]

Šta smo čekali i dočekali? Novu godinu? Potpuno apstraktni, nevidljivi i neosetljivi hod vremena preko nas. Promenu kalendara na zidu, uverenje da smo isti, ili tek nešto mlađi i orniji nego lane. Ili potpuno omamljeni maglovitom prazninom i svojim tužnim likom u ogledalu. Šta su nam sve godine koje su gazile preko nas uradile?

Pa ništa, ionako je svejedno. Čekamo Novu da bismo se radovali. Tek onako, zbog datuma.

Nekada su stizale čestitke, pisane na krutom papiru, šarene, prazne, obećavajuće. Poštari su raznosili velike torbe ispunjene željama koje uglavnom nisu imale smisla, jer su sa malim nijansama bile iste za sve. Ko još veruje da gomilanje godina donosi sreću? Samo oni koji je nikada nisu imali. Ali je ipak u svemu tome bilo nečega.

Noć u kojoj se smenjuju godine postala je mera za opšti mentalni status. Najluđa noć, vreme u kome se sme sve, ili skoro sve. U stvari, papiri iz sandučića su nestali, umesto njih stižu elektronske poruke, slične, skoro identične, kao da su nastale iz jedne zapuštene glave. Niko se i ne trudi da bude originalan. Čemu, to niko ne čita jer svi pišu ono što su drugi već napisali.

Mesta za doček postaju svetilišta paganskog okupljanja. Kafana, krug porodice, trg ili jednostavno nigde. Postoje skrovišta gde se niko ne okuplja, ljudi žele da budu sami i da ne čekaju ono što neizbežno dolazi, pošto ne dolazi ništa.

Ili na trgovima, gde svoje tezge otpevavaju usahle zvezde ili skakuću kočoperni starci urlatori. Čekaoci cupkaju u ritmu opšteljubljenog treša, zagrevaju se vrućom, ili hlade pivom, ili samo cupkaju. Ili se raduju nečemu, ili jednostavno tuguju tamo gde su svi ushićeni, ne znajući tačno zašto ih je baš tada uhvatilo neobjašnjivo očajanje.

Zvezde su se rasporedile po varošima, zvuk se širi u nebesa, melodija koju niko ne prepoznaje razara trgove. Gradske vlasti plaćaju sreću naroda, reporteri broje prisutne, nikad veći broj, nikad više sreće. A zna se odakle ona dolazi, neka nam je živ, neka nas vodi naš Kvazimodo, a ko bi drugi? Svuda se čuju prangije i opasne kineske petarde, psi crkavaju od srčanih udara, vatrometi pršte nad glavama. Rafali, kao da je kraj ili početak okupacije, to je noć oružja, u kojoj ga potentni Srbi javno vade i pokazuju na terasama.

Kako se bliži ponoć u kafanama ili na još boljim mestima, elan slavlja raste i stropoštava se do brljavosti i pijanstva koje se teško zaustavlja, a onda se broji od deset unazad. I na nula počinje opšte ljubljenje, razmena kiselog znoja, tečnosti, rikecija, virusa, gljivica, ameba, protozoa, spora i oralnih bakterija, aj‚ sve najbolje, i tebi takođe, da su svi tvoji živi i zdravi, aj‚ još po jednu, saće kolo.

Kolo je vrhunac opštenarodnog veselja, igraju svi, pijani najslobodnije jer se strah od neznanja najbolje leči letvosanjem. Žikino, Užičko, Kukunješte. Znoj na sve strane, a onda iznenadno klonuće, nagli pad veseljačke snage, odlazak muzike i nejasno mumlanje pijanih mužika uverenih da pevaju i da je milina slušati ih.

Na posebnim mestima, gde slavi elita, poseban jelovnik, posebna karta pića i probrana muzika. Posebna atmosfera, sve dok se krem ne pretvori u ono što jeste, sastavljen od mamlaza, dripaca i fukare, pa se prikaže u pravom usvinjenom toru, pokazujući u tom mrtvosanju šta su sada i gde su bili nekada. Njihov mamurluk, to je vrhunac narodnog slavlja, oni su izabrani reprezenti lumpenproletarijata koji nema šta ni koga da slavi niti šta da izgubi osim s uma sišavšeg Gospodara.

U domove za napuštenu decu došli su neki ljudi, neosetljivi da vide razloge za najveću ljudsku tugu koja slama srca. I pokušavaju da kažu da će deca već za koju godinu biti radosna, samo nek se strpe, neka se igraju, neka čekaju, sreća samo što nije. Evo svakome po medvedić, lego kockice i čokolada najlepše želje, divna poruka za dečicu koja uvek sama odlaze na spavanje.

Reporter se javlja iz svratišta za devojčice i dečake bez doma i roditelja. Oni su tu samo za jednu noć kad je praznik, ili kad temperatura opasno padne, a posle idu gde mogu, koga briga gde odlaze da započnu svoj dan u srećnoj Novoj, u zemlji Srbiji koja nezadrživo ide do prosečne plate od 900 evra. Za tih pet godina, ta deca će biti momci i devojke, ako prežive. Njihova je sreća u čekanju. Oni traže samo skrovište, to im je sve od radosti.

U staračkim domovima muzika za ozbiljne dame i gospodu, zvuci njihove davne mladosti. Tužno veselje bez budućnosti, ozbiljna zaljubljivanja bez nade. Čitav dan proveden u iščekivanju dece koja ne dolaze, kao što ih ni lane nije bilo.

U beogradskim porodilištima čekaju se prve bebe, gradski činovnici se slikaju sa srećnom majkom i udeljuju pare, teatralno, hvalisavo i trapavo. Zahvaljuju predsedniku za to prvo praznično rođenje, baš u toj sekundi.

Kad svane, skupljaju se utisci i smeće, sabiraju podaci o tučama i povraćanjima, psi ravnodušno zapišavaju ostatke noći. Najpijaniji uzalud traže lek protiv neumoljivog mamurluka, uz zaricanje: nikad više!

Prvi dan nam kazuje šta smo dočekali. Skoro ništa, mada ne razumemo zašto nas je posle toliko pića, loše muzike, pucnjave, užasnih lica koja su nam se popela navrh ne znam tačno čega, zašto nas je, dakle uhvatila neobjašnjiva depresija i nostalgija za nedokučivim.

Čemu su se ljudi sinoć radovali? Postojalo je nešto, ali davno, neka daleka inercija koja nas je doterala do zablude da se ima šta slaviti, i tu smo zastali.

Ne znam za vas, ali mene svaka Nova godina dovodi do tuge. Ne zbog toga što sam toga sabrao dovoljno da više ne verujem u praznike. U stvari, ne verujem, i ne znam šta se slavi.

Za sve vas koji znate, imate moju podršku za slavlje, ako vam ona uopšte nešto znači. Želim vam dobro zdravlje. To je esencija svih želja.

Ali, ako već pravimo neke bilanse, ili bar jedan od njih, pitanje je: može li 2020. da bude gora od prethodne?

Znate da može i da će svakako biti mnogo gora. I da ćemo slaviti njen odlazak u nadi da zaista ne može biti gore.

Oni koji još budu ovde saznaće da može.

Autor: Ljubodrag Stojadinović
Preuzeto sa: Peščanik.net

[Autor]

Članci