Кутак психолога

Подели са пријатељима

Уређује: Лариса Гвозденовић, психолог

Вршњачко насиље

Вршњачко насиље је намерно повређивање и понижавање од стране ученика над другим ученицима, нарочито оних који су физички ситнији, слабији, млађи или на било који  други начин рањивији од ученика који наноси насиље другима. Могло би се рећи и да је то намеран покушај да се нанесе бол другоме и једном када ученик склон насиљу ово учини, веома је могуће да ће одабрати другог, рањивијег, ученика за жртву и наставити да према њему испољава овај облик понашања.
Постоји више врста насиља. Вербално насиље је сваки вид исмевања, називања погрдним именима, вређања, ругања, добацивања. Физичко насиље подразумева ударање, гурање, отимање и уништавање ствари. Деца која су изолована из друштва и игнорисана од стране другова, трпе оговарања и о њима се измишљају приче које немају истинит садржај јесу жртве социјалног насиља. Психичко насиље подразумева нежељене коментаре, изнуђивање новца, уцењивање и сл. Сексуално насиље је нежељено додиривање, добацивање неприкладних коментара и, у најтежим случајевима, принуда на сексуални чин. Електронско/интернет насиље најчешће подразумева злоупотребу фотографија и видео снимака деце.

» Више


Ученици који су склони насилним облицима понашања се не рађају као такви. Они постају такви. Веома често они су насилни модел понашања усвојили из своје породице и јесу сведоци насилних сцена у њима, те им насиље постаје нешто природно и доживљавају га као једини начин да се уклопе у вршњачку групу, па и да њоме доминирају. Иако наносе насиље другим ученицима и повређују друге, и они се могу сматрати жртвама, јер веома често ученици који су жртве насиља у породици или на неком другом месту, управо из тог разлога постају и сами склони насиљу. Такође, ученици често усвојају обрасце насилног понашања путем средстава масовних комуникација и интернета, како путем телевизијских садржаја са насилним сценама, тако и путем компјутерских игрица и других интернет сајтова, који промовишу насиље и третирају га као подразумевајући део наших свакодневних живота.
Често су жртве насиља деца која се повлаче, избегавају конфликте по сваку цену, не исказују своје мишљење и имају ниско самопоштовање. И на најбезазленију опаску овакво дете ће реаговати плачем, повлачењем и избегавањем друштва. Ученици који врше насиље често нису научила адекватне обрасце комуникације са другом децом и не умеју другачије да се понашају у групи вршњака, осим да покушају да насилним понашањем пронађу своје место у њој. Многа психолошка истраживања која се баве темом вршњачког насиља показују да ученици склони овој врсти понашања немају довољно развијене социјалне вештине и у свом репертоару понашања немају довољно других, просоцијалних и друштвено прихватљивих облика понашања којима би се афирмисали у групи вршњака, те управо овако покушавају да постигну оно што желе.
Ученици који су склони насиљу не би постојали без ученика који трпе насиље. Они одлично знају кога да одаберу за своје жртве, те оне обично јесу повучени, мирнији ученици које је лако уплашити, па тако почињу и да се плаше ученика насилника чије су свакодневне жртве.
Карактеристично је да су често и ученик који врши насиље и ученик који је жртва насиља социјално изоловани и да често немају особу блиску себи из своје вршњачке групе, те да је први склон доминацији, отворен у изражавању себе, гласан, непажљив према другима и према њима се понаша без самилости, а ученик жртва је често повучен у себе, ћутљив, миран и несклон да изражава своје мишљење пред одељењем. И  један и други често имају проблема са уклапањем у групу вршњака, јер ученик жртва нема развијене социјалне вештине да би у њој био прихваћен, а ученик који је склон насиљу јесте онај кога се сви плаше и због тога га сви и избегавају.
Актери ситуација насиља су и сведоци насиља, ученици који су били присутни када се насиље догодило, али се често не усуђују да га пријаве. Један од разлога може бити тај што се плаше да ће и они бити на мети ученика који врши насиље. Међутим, важно ја да ученици знају да сведоци насиља имају важну улогу да насиље којем су сведочили пријаве и тако помогну жртви, јер су, у супротном, на један начин, и они сами учесници насиља.
Уколико можете да препознате неке од својих другова и другарица у поменутим описима ученика који врше неки облик насиља, или га трпе, не остајте неми, глуви и слепи на ову појаву, захваљујући којој, уколико се насиље крије, многи ученици пате и уместо да основну школу запамте као најлепши период живота, она им управо због овог разлога остаје у сећању као период живота кога се нерадо сећају.
Помозите својим друговима и другарицама који су у овој ситуацији и пријавите насиље одељењском старешини, наставнику, или школском психологу или педагогу! Не бојте се, ово вас неће учинити „тужибабама“, већ дететом са исправним погледом на свет и односом самилости према другим људским бићима,  које је помогло некоме ко пати  и учинило да његов живот постане лепши и бољи.

» Мање